Тачно. Последње што сам од њега чула било је како је требало све да ми повади и како је погрешио што ми није све почупао, алудирајући на то што ми је током операције канцера уклоњен један јајник, пре тога ми је свега неколико месеци од операције рекао да имам промену (снимак са ултразвука нисам добила, на додатне анализе нисам послата, већ само на операцију, на коју нисам отишла због насилничког понашања „угледног и награђиваног доктора“, магнетна у Каменици показала да промене нема, сумњам да је икада и било), питао ме је да ли имам неког дечка, мужа, брата, оца који сутра треба да ми прави дете кад мене већ није брига и урлао је и беснео, све зато што нисам имала и нисам могла да одем на онколошку комисију када ми је заказана већ сам се јавила неколико месеци касније. Све је пријављено, правница Ивана Попов („заштитница“ права пацијената) ми се јавила након више од годину дана, глумила згроженост док јој нисам послала сву документацију коју имам, а онда окренула плочу, с обзиром да је дотични „лекар“ начелник одељења не би ме изненадило да се сада моја документација у болници разликује од документације коју ја имам. У ту касапницу, а не болницу, више нисам ушла. Прошле су две године од свега описаног, а скоро три од операције канцера и Шијак још увек није одговарао, као што није одговарао ни за смрти беба (жене говоре и исповести постоје), а питање је шта ће о њему још све да исплива. (109:6-19)