ZRENJANIN- Akreditacijska poseta spoljašnjih ocenjivača je počela 27.5.2026. godine i trajala je 3 dana. U proces spoljašnjeg ocenjivanja je bilo uključeno 4 spoljašnja ocenjivača. Rad spoljašnjih ocenjivača se sastojao iz pregleda dokumentacije, razgovora sa timovima i obilaska službi. Takođe su obavljeni razgovori sa fokus grupama pacijenata, zaposlenih i predstavnika partnera zdravstvene ustanove.

Nakon završetka akreditacijske posete Spoljašni ocenjivači su dostavili izveštaj o spoljašnjem ocenjivanju dana 27.07.2026. godine pod brojem R2-25-06.
Na osnovu procentualne zastupljenosti dobijenih ocena (Aneks 2), direktor Agencije će na osnovu člana 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i člana 18. Pravilnika o akreditaciji zdravstvenih ustanova, drugih pravnih lica i privatne prakse donela Rešenje o akreditaciji Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“ Zrenjanin na period od 7 godina.

Nalaz spoljašnjih ocenjivača
Opis nađenog stanja

Spoljašnje ocenjivanje Opšte bolnice u Zrenjaninu bilo je specifično uzimajući u obzir činjenicu da je ustanova praktično jedan od pionira u primeni standarda i kriterijuma za akreditaciju još iz vremena pilot projekata i da je u međuvremenu u dva navrata sticala akreditacioni status. U tom kontekstu bilo je zanimljivo i boraviti u ustanovi koja se najduže i kontinuitetu bavi kvalitetom pružanja zdravstvenih usluga kroz akreditacione standarde i kriterijume. Svest o potrebi unapređenja kvaliteta rada je sveprisutna u svim porama ustanove.
Obimna dokumentacija koja je pripremljena i prezentovana spoljašnjim ocenjivačima ukazuje na veliki uložen trud tokom pripremanja za proces akreditacije. Imajući u vidu više akreditacionih ocenjivanja ustanova ima registrovan veliki broj procedura ali i veliki broj izmenjenih ili ukinutih ali i novih, što govori u prilog činjenici da se stalno obraća pažnja na regulisanje procesa rada. Na taj način ostvaren je cilj da se bliže urede i definišu pojedine faze pružanja zdravstvene usluge, a time i postupci koji su inače bili uhodani i ozvaniče kroz pisane dokumente ustanove. Osim aktivnog učešća rukovodstva i zaposlenih imenovanih u timove za samoocenjivanje, zapaženo je i značajno učešće i interesovanje zaposlenih koji nisu neposredno bili angažovani u ovim timovima – što upućuje na zaključak da je akreditacijski proces shvaćen kao koristan i važan deo funkcionisanja u svakodnevnom radu.
U toku procesa spoljašnjeg ocenjivanja saradnja sa rukovodstvom ustanove, koordinatorom za akreditaciju i timovima za samoocenjivanje bila je korektna. Spoljašnji ocenjivači su naišli na vrlo iskren i otvoren pristup kod rukovodstva i drugih neposrednih učesnika u spoljašnjem ocenjivanju iz ustanove.

Glavna dostignuća i potencijali ustanove
Opšta bolnica u Zrenjaninu raspolaže stručnim kadrom na svim nivoima, od medicinskog osoblja na „prvoj liniji fronta“ do specijalista, subspecijalista i rukovodilaca, čime je stvorena čvrsta osnova za suočavanje sa svim profesionalnim izazovima koji se pred ovu ustanovu postavljaju. Zaposleni poseduju ne samo neophodna stručna znanja i veštine, već i izraženu sposobnost prilagođavanja novim kretanjima u struci, što je u savremenoj medicini, koja se menja gotovo iz dana u dan, od neprocenjive vrednosti. Međutim, ono što ovu ustanovu dodatno izdvaja jeste svest i spremnost njenih zaposlenih ne samo da prate promene, već i da aktivno razumeju i iznesu teret zahteva koji pred njih postavlja neprestano unapređenje kvaliteta zdravstvenih usluga. To podrazumeva prihvatanje dodatnih obaveza, ulaganje sopstvenog vremena i energije, ali i iskrenu veru u to da svaki uloženi napor donosi bolje ishode za pacijente i bolju budućnost za samu ustanovu.
Upravo takvo okruženje omogućilo je da proces akreditacije u ustanovi bude prepoznat ne kao puka administrativna formalnost ili spolja nametnuta obaveza, već kao izuzetno moćan alat za sistemsko i trajno unapređenje kvaliteta. Ovakvo viđenje akreditacije je plod dugogodišnjeg iskustva, promišljenog odnosa prema standardima i iskrene želje da se svaki sledeći korak bude bolji od prethodnog. Rukovodstvo ustanove, sadašnje kao i sva prethodna rukovodstva, prepoznavši značaj i potencijal ovog procesa, pružilo mu je punu podršku, ne samo kroz formalne odluke već i kroz svakodnevno usmeravanje, obezbeđivanje resursa i stvaranje klime u kojoj se unapređenje kvaliteta doživljava kao zajednički cilj, a ne kao pojedinačna obaveza.
Kada je reč o domenu standarda koji se odnose na bezbednost pacijenata, a posebno kada se govori o evidentiranju neželjenih događaja i upravljanju rizicima u najširem smislu, ustanova je ostvarila napredak koji se ne može zanemariti. Onaj ko prati razvoj ove ustanove kroz prethodne akreditacione cikluse može primetiti da se odnos prema rizicima suštinski promenio. Nekada se na rizike uglavnom reagovalo tek nakon što bi se oni materijalizovali u vidu neželjenih događaja; danas, međutim, ustanova sve više teži da te iste rizike predvidi, prepozna i spreči još pre nego što dođu do izražaja. Taj pomak od reaktivnog ka proaktivnom pristupu upravljanju rizicima predstavlja jedan od najznačajnijih i najtrajnijih rezultata čitavog akreditacionog procesa — rezultat koji ima dugoročne implikacije na kulturu bezbednosti koja se u ustanovi neguje i prenosi na nove generacije zaposlenih.
Posebno ohrabruje činjenica da proces akreditacije za zaposlene u ovoj ustanovi ne predstavlja novinu jer su oni su kroz prethodne cikluse već stekli iskustvo, izgradili navike i razvili svest o značaju ovog procesa. Timovi za akreditaciju, predvođeni koordinatorom za akreditaciju koji svojim autoritetom, znanjem i posvećenošću daje ton celom procesu, uspeli su da upravo u tom prepoznatljivom okruženju održe nivo angažovanja i entuzijazma koji je neophodan za uspešno sprovođenje svih aktivnosti. Njihova uloga nije bila samo tehnička ili koordinaciona već su oni bili nosioci ideje, motivatori, oni koji su podsećali na cilj i podsticali istrajnost kada bi se činilo da su svi resursi već iscrpljeni.
Čitav proces, baš kao i u svim prethodnim akreditacionim ciklusima, poslužio je kao temeljno i objektivno ogledalo u kojem se ustanova mogla sagledati u svoj svojoj složenosti. Omogućio je da se na jednom mestu saberu i sistematizuju mane i prednosti u funkcionisanju, da se otkriju skrivene slabosti, ali i da se prepoznaju oni segmenti rada koji su se pokazali kao modeli dobre prakse. Kroz taj proces samospoznaje, svest o potrebi unapređenja kvaliteta dodatno je učvršćena i podignuta na viši nivo, a istovremeno su precizno locirana ona mesta na kojima je unapređenje ne samo poželjno, već i prioritetno i neodložno. Timovi za samoocenjivanje, čiji su članovi uložili ogroman napor u pripremu za akreditaciju i pripremu za spoljašnje ocenjivanje, pokazali su izuzetnu posvećenost, odgovornost i profesionalnost. Njihov rad, često tih i neprimetan za spoljašnjeg posmatrača, predstavljao je okosnicu čitavog procesa — bez njihove marljivosti i preciznosti, bez njihove spremnosti da preispituju sopstveni rad i da tragaju za boljim rešenjima, ovako značajni pomaci ne bi bili mogući.
Na taj način, Opšta bolnica u Zrenjaninu pokazuje da akreditacija, kada se prihvati na pravi način, prestaje da bude cilj sam po sebi i postaje sredstvo — sredstvo za izgradnju bolje, sigurnije i kvalitetnije zdravstvene ustanove, sposobne da odgovori ne samo na današnje, već i na sve izazove koje budućnost donosi